Iskustvo jednog psihologa u Kampu zdravlja za decu sa prekomernom težinom

Iskustvo Danijele Dociu, psihologa iz Kampa zdravlja za decu sa prekomernom težinom

„Otišla sam u Kamp zdravlja Straja iz želje da pomognem adolescentima sa problemima sa težinom da steknu emocionalnu ravnotežu i iz želje da steknem novo profesionalno iskustvo. Nisam, međutim, zamišljala da će to NOVO značiti toliko mnogo, toliko dubine u osećanjima, mislima, emocijama i postupcima.
Iz mog iskustva u radu sa decom i njihovim roditeljima, ovo je bio kamp o emocionalnoj otvorenosti, hrabrosti, upornosti i ličnom rastu. O razumevanju činjenice da su naše patnje i radosti slične, a njihovo deljenje nam pruža osećaj zajedništva i pripadanja. O sposobnosti da podnesemo trenutnu i privremenu nelagodnost u korist kasnije koristi.
O uzajamnoj pomoći i inicijativi, o suočavanju s problemima sa saosećanjem, jer samo tako možemo da ih promenimo. O otkrivanju skrivenih, uspavanih ili nikada ranije ispoljenih kvaliteta. O osvešćivanju ranjivosti i odluci da se radi na sopstvenom Ja, da se ono brusi i oblikuje, čak i ako to isprva podrazumeva bol i frustraciju. O želji za promenom i motivaciji da postanemo bolji, prema sebi i prema drugima.
Bilo je mnogo trenutaka u kojima su me deca zadivila tokom ove 3 nedelje, na interaktivnim grupama psihologije i individualnim sesijama savetovanja ili psihoterapije. Ako se ne otkriješ drugima, ne možeš da se otkriješ ni samom sebi, jer se otkrivaš i rasteš zajedno sa drugima. Ako potisneš ono što jesi, skriven iza nekih strahova, potiskuješ i ono što bi mogao da postaneš, ceo svoj potencijal. Uskraćuješ sebi šansu za ljudske veze, razvoj, ostvarenje. Kada hrabro istražuješ i izlažeš se novim iskustvima kroz koja uspešno prolaziš, stičeš čvršće, sigurnije ja, opremljeno da se suoči sa životnim teškoćama. To su neke od stvari koje su deca u kampu naučila i kojih sam se i ja sama podsetila. Naučili su i uvežbali strpljenje, snagu da kažu „ne” impulsu koji je dugoročno nepovoljan, uverenje da su sposobni da prevaziđu granice koje im nameće sopstveni um, spremnost da osete i tugu, bes, frustraciju, nezadovoljstvo – emocije koje su deo humanosti našeg života.
Ova deca su otišla iz Kampa Straja bogatija. Ali ne u materijalnim stvarima. Već u hrabrosti da govore o stvarima koje ih pritiskaju ili im izobličavaju duše, u snazi da vode neprijatne razgovore, u nadi da će oni dovesti do boljeg i ohrabrujućeg rezultata. Stekli su snagu da saslušaju kritiku a da ne postanu defanzivni i da se izvine kada su smatrali da su pogrešili. Roditelji su otišli sa više pažnje prema odnosu sa svojim detetom i sa više samosvesti. Sa željom da obnove neke klimave temelje privrženosti i s namerom da dodaju nove cigle na temelj odnosa sa adolescentom. Bitno je da razumemo da najmlađima, pored neophodne nežnosti i topline, treba i disciplina. Dovoljno čvrsta da poštuju određena pravila i razumeju njihovu svrhu, ali ne toliko oštra da uliva nesigurnost i strah. To zato što na svom uzrastu ne uspevaju da sagledaju koristi žrtava i napora u sadašnjosti, zbog čega im je potreban od nas, odraslih, okvir koji će strukturisati njihovu ličnost i zdrave životne navike.
Stvari u koje verujemo, tačnije fizičko i emocionalno blagostanje, daju smisao trenucima i izazovima koji ponekad mogu biti teški: intenzivni treninzi, planinarenja od 6-8 sati, poštovanje dnevnog rasporeda, održavanje samokontrole, borba protiv apetita i odlučnost da se nastavi program mršavljenja. Na kraju, ono što volimo održava nas u životu i daje boju našem životu. Podstiče nas da idemo dalje kada na svom putu naiđemo na prepreke.
Zavolela sam decu, roditelje, kolege. Po povratku, ljudi su čak i meni rekli da sam se promenila. Najverovatnije. Menjamo se…kroz druge i zajedno sa drugima.”